“Eh kad bi svi ljudi koji me poznaju, ili bar misle da me poznaju, znali koliko sam samo čekao, koliko sam se nadao, koliko sam …

“Eh kad bi svi ljudi koji me poznaju, ili bar misle da me poznaju, znali koliko sam samo čekao, koliko sam se nadao, koliko sam maštao o osobi koja će možda nekad ući u moj život, i postati dio mene. Ne znaju oni koliko sam sanjario da ću imati nekoga tako sličnog meni, sa sličnim ili gotovo istim nadanjima, sa istim maštarijama, snovima, ciljevima, nekog s kim bih bio na istom putu, nekog s kim bih koračao zajedno kroz život, onako, jedno uz drugo, ni korak ispred, ni korak unazad, već samo jedno uz drugo…
Moja Nada se već davno ugasila, svi ti moji snovi i maštanja su davno pali u vodu, potopili se, život sam prihvatio onako olahko, ili teško, ne znam ni sam koja je prava riječ, možda prazno i previše prepušteno sudbini, bez pokušaja da ja nešto tu promijenim, možda je na moju predaju uticala i ona slavna izreka da se ne može protiv sudbine. Pitao sam se, pa vrijedi li se boriti, tražiti? Jedno vrijeme sam se i borio, tražio, ali ipak nisam našao, i tako se opet vratio u prvobitni položaj praznine i prepušten sudbini, Bogu, moleći se…
Onda se pojavila Ona, zbunjena, pregažena. Poredeći naše živote, teško bi bilo odgonetnuti ko je više propatio kroz život, ko se više borio, tražio, maštao, sanjario, iako je to po njenim riječima sada bilo iza nje. Sada je naizgled bila sretna, kao da je ipak uspjela i pobijedila u svim životnim bitkama, izašla kao pobjednik, čvrsta, jaka. Tek sam je upoznao, a kako mi je od prvog časa postala neobjašnjivo i vrlo čudno draga, bio sam sretan jer je uspjela. Vidio sam ispred sebe primjer da se ipak može, da ipak neko pronađe, da ipak neko uspije, čak je i u meni ponovo oživjela nadu. Bila je osoba koja ima velike zidove oko sebe i jako je teško bilo doprijeti do nje, ali mene je neka čudna sila, Božija volja ili šta već, tjerala da je bolje upoznam, ta nevidljiva sila me tjerala da doprem do njene unutrašnjosti. U samom startu su se među nama ukazale velike sličnosti, snovi su se jedan za drugim podudarali, kod mene i nje, ti njeni zidovi su polako počeli padati, otvorila se prema meni.
Ljudi, plakala je!
Shvatio sam da sve ono za čim sam ja godinama čeznuo, da sve ono što sam tražio, sanjario, priželjkivao, tražila je i ona. I ona je dugo tražila, patila, i na kraju našla nešto za što nemam pravo ime, nešto što kad je tek vidite, pomislite da je sretna i ispunjena, ali ja sam bio te sudbine da „kopam“ dalje, i da u biti vidim da smo tako slični, ujedno i tako prazni, a ujedno i tako željni života. Kad su se svi zidovi srušili, sve karte se otvorile, svi naši snovi, maštanja i nadanja, sve ono što je ona željela od života, bilo je kao preslikana slika mojih snova. Bila je tako puna nade, samo se u Boga uzdajući, jer više od nikog i nije mogla očekivati pomoć, samo se prepustila. Bila je tako puna nade za mirom, srećom, ali tako skromno nadajući se, strašljivo rekao bih, ništa ne očekujući od života, nego samo onako prepuštena kao prazna boca na sred mora, koja čeka da se negdje skrasi, da već jednom negdje stigne, da se usidri, pa makar i na pustom ostrvu, ali samo da pronađe mir.
Što sam je više upoznavao, shvatao sam da se sve više razlikuje od osobe o kojoj sam ja maštao u svojim snovima, ona je bila drugačija, ona je prevazišla sva moja očekivanja, mogućnosti sličnosti snova i životnog puta, prevazišla sva moja očekivanja osobe koju sam želio pored sebe…
I valjda pregažen vremenom i iskustvom, preskočio sam onaj dio o dječijoj zaljubljenosti, ja sam je samo tek tako lako zavolio, bez imalo straha, sumnje… Ona je to brzo shvatila, vrlo brzo me upoznala kao niko do sada, i ostala tako zbunjena. Već je nekada prije nego me upoznala napravila izbor puta, ali uprkos tome, opet je plakala.. Možda se upravo sada zaljubila… Ne znam…
Kad bi samo ljudi oko mene znali, oni ljudi koji misle da me poznaju, kad biste znali koliko bih ja samo vrištao…”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *